Blistavih 12 godina Milene Rašić u najdražem dresu: Srce mi je puno, ništa ne bih menjala!

Deceniju je jedan od najboljih svetskih srednjih blokera. Uz njeno ime uvek idu reči hvale. Vrhunski nivo držala je godinama, bila je uvek pouzdana, uvek tu da povuče, ubojita u napadu, sigurna u bloku, precizna na servisu. Milena Rašić (30) definitivno igrač koga bi svaki trener poželeo u ekipi. Popularnu „Rašu“ opisuju kao velikog čoveka, profesionalca, divnu saigračicu, prijateljicu i uvek ljubaznu u odnosu sa medijima.

Njeni kvaliteti su dobili potvrdu kroz poruke ljudi koje sa svih strana iskaču otkad je izgovorila da je utakmica Srbija – Italija definitivno poslednja u njenoj reprezentativnoj karijeri. Posle 12 godina igranja za nacionalni tim i 16 osvojenih medalja, odlučila je da se povuče, napravi pauzu i posveti na neko vreme građenju porodičnog života. Kada dođe pravi trenutak, obući će ponovo klupski dres, ali u reprezentaciji je više nećemo gledati.

„Ceniću svaki trenutak proveden u nacionalnom timu. Igranje za Srbiju je za mene uvek bila velika čast i zadovoljstvo“, poručila je Milena Rašić u razgovoru za Mozzart sport na kraju jedne prelepe priče, posle koje će broj 16 na dresu ostati zauvek poseban. „Bilo je lepih momenata, bilo je naravno i onih ružnih i teških, ali da nema takvog miksa ne bi to bilo to“.

Poslednjih dana su se takođe preplitali srećni i tužni trenuci. Emocije su izlazile iz Rašićeve kao nikada do sada, a njeni najbliži su se pobrinuli da oproštaj definitivno bude kakav zalužuje. „Ponos za sve što je bilo, radost za sve što dolazi“ - ovaj natpis je dočekao kao iznenađenje na bilbordu dan posle finala. Prave reči istakli su njeni najbliži, njeni dugogodišnji prijatelji, porodica. Svi ti ljudi su je na finalu bodrili u specijalnim majicama na kojima je pisalo: Zbogom tenzijo, dobro došla penzijo!

„Dokrajčili su me u subotu uveče sa svim tim iznenađenjima. Nisam imala više suza, nisam znala šta da isplačem. U takvim trenucima se pokaže koliko imaš zapravo dobrih prijatelja. Bilo je to zajedničko iznenađenje porodice i prijatelja. Bilbord izgleda fenomenalno, mnogo su me iznenadili. Htela sam da ostanem jaka, ali nije mi uspelo. Majice sam videla kad sam ušla na teren, to jest uočila sam svoju fotografiju, ali nisam znala šta piše. Nisu bili na jednom mestu, nego raštrkani po tribinama, tako da je bilo slika svuda. Uz to su mi napravili i video sa ljudima sa kojima sam najviše puta imala priliku da igram i treniram, a u njemu su se pojavili i moji prijatelji. Puštali su mi to posle utakmice, a dan kasnije su mi pokazali bilbord sa mojim fotkama i porukom, kao šlag na torti“.

Još ranije je Milena rekla javno da će se oprostiti na Evropskom prvenstvu u Beogradu, ali nekako su se svi potajno nadali da će malo odložiti to „zbogom“. Međutim, u miks zoni posle izgubljenog finala kroz suze je stigla potvrda.

„Bila sam svesna da mi je to poslednja utakmica u reprezentaciji, ali sam se trudila da ne razmišljam o tome. Ne mislim da bi zasmetalo mojoj igri, već bih nekako osetila pritisak, pa ne bih dovoljno uživala u svemu. Želela sam da budem maksimalno fokusirana da pružim sve što mogu. Probala sam to da izbacim iz glave i da se radujem zbog celokupnog doživljaja“.

Suze, ponos i tuga, Milena objavila kraj: Od narednog leta sam najveći navijač!

Oproštaj će ostati upamćen i po jednom rekordu, jer je na utakmici Italija – Srbija zabeležena brojka od preko 20.000 gledalaca, koja do sada nije upisana na ženskoj odbojci u zatvorenom.

„Znale smo da će tribine biti ispunjene. Postojala je mala trema jer dugi vremenski period nismo igrale u punoj hali zbog cele situacije sa kovidom. Bilo je i nervoze, jer je to ipak 20.000 ljudi, igla nigde nije mogla da padne. Hvala svima što su došli, žao mi je što nismo uspele da ih obradujemo sa tim zlatom. Dale smo sve od sebe, ali videlo se da nas je stigao umor“.

Želja im je bila da ovog leta napadnu dve titule, ali nisu uspele da je ostvare. Otišle su u Tokio kao dvostruke uzastopne evropske šampionke i svetske prvakinje sa ciljem da dodaju u kolekciju jedino zlato koje im nedostaje. Na taj način Milena lično bi osvojila bukvalno sve, kad se računa i klupska i reprezentativna scena. Međutim, zaustavljene su na pretposlednjem koraku, pa su morale da se pomire sa bronzom, a u Beogradu im je za malo izmaklo treće uzastopno evropsko zlato.

„Mislim da je i ovo što smo napravile veliki uspeh. Mi smo jedina reprezentacija koja se sa medaljom vratila i sa OI i sa EP. Svakako smo ponosne na sve što smo uradile. Naravno da je moglo bolje, ali ne treba ovaj rezultat potcenjivati. Ljudi su u Srbiji navikli da mi uvek donosimo medalje, ali nije svaki put to tako lako“.

Posle finala, koja je nažalost završeno trijumfom Italije – 3:1, nije sa saigračicama mnogo pričala o oproštaju.

„Kad god je neko krenuo nešto da kaže, odmah su počinjale da teku suze. Onda smo zaključile da je ipak bolje da tada ne pričamo“.

Milena i Stefana su rekle da je ovo kraj, ne zna se kakvu odluku je donela Jelena Blagojević, da li priču nastavlja i Silvija Popović, da li će sigurno do Pariza ostati i Maja... Bez obzira na to koliko igračica prestane da igra za Srbiju, jasno je da će od sledeće godine mnogo toga biti drugačije.

„Sigurno da će neke završiti, za mene se zna sigurno. Dolazi do smene generacija, što je normalno. Ima mnogo ekipa koje su to već obavile. Videli ste tu Rusiju koja je došla u izmenjenom, mladom sastavu na EP. Pokazale su koliko zapravo znaju da igraju odbojku. Kod nas se ovaj trenutak čekao... Pre ili kasnije, mlade nade moraju da preuzimaju naše uloge“.

Tripla kruna san za novu generaciju: Srbija nastavlja bez Milene i Stefane, na vrata kucaju Sara, Hena, Jovana...

Rašićeva je još 2011. godine postala evropski šampion, posle je to ponovila i 2017. u Bakuu. Ima evropsko i srebro i bronzu. Svetski je šampion iz 2018. godine, a u kolekciji joj posebno mesto zauzimaju olimpijsko srebro iz Rija i bronza iz Tokija. Bila je definitivno deo posebne generacije.

„Kad sad pogledam moju reprezentativnu karijeru, ništa ne bih menjala. Poslednjih godina smo na svakom takmičenju bile jedan od glavnih favorita, u vrhu smo svetske odbojke. Sve će se to pamtiti do kraja života. Nadam se da ćemo uspeti da održimo taj nivo i u narednim godinama. Sigurna sam da za budućnost naše odbojke ne treba brinuti. Videli ste da pojavila jedna Katarina Lazović. Pa tu su i Sara Carić, Jovana Kocić... Stvarno ima talenata i devojaka koje su spremne da kao što smo to mi radile, ostave srce na terenu. One će nastaviti našim stopama, ne sumnjam u to“.

Milena Rašić 2011. godine

Te devojčice su sada u sličnoj situaciji u kojoj je Milena bila 2009. godine, kada je debitovala za nacionalni tim. Kaže da se ne seća baš najbolje svega, ali da su tu prijatelji da je podsete koliko je bilo stresno.

„Rekli su mi da sam im slala poruke da sam mnogo nervozna. Bilo je to Evropsko prvenstvo u Poljskoj na kome mi je selektor Terzić saopštio da ću biti u prvoj šestorci. Nisam od treme i nervoze onda znala šta ću od sebe. Samo sam želela da sve prođe kako treba. Iskreno, ne sećam se rezultata. Ostao mi je upečatljiv dolazak na pripreme u Kovilovo sa reprezentacijom. Nisam očekivala da ću već na prvom takmičenju biti u startnoj postavi, ali Terzić je tako odlučio i hvala mu na tome“.

Znali su stručnjaci u tom trenutku kakav je Milena talenat, ali teško da su mogli da joj prognoziraju baš ovakvu karijeru. Igranje za najjače evropske klubove, osvajanje sijaset medalja na obe scene, sjajni rezultati sa reprezentacijom, veliki broj individualnih priznanja, kapitenska traka u nacionalnom timu (dok Maja nije igrala). Verovatno sve to 19-ogodišnjakinja nije smela ni da zamišlja.

„Kad sam te 2009. zaigrala za seniorsku reprezentaciju, izgledalo je sve kao san. Devojke koje su bile sa mnom, do tada sam gledala samo na TV. Došla sam kao klinkica, bila mi je velika čast i zadovoljstvo da delim teren sa svima njima, da uz njih i na treninzima i na utakmicama mnogo naučim. Bile su uvek tu za mene, kad god mi je bila potrebna pomoć. Hvala im na tome. Naravno, svo to znanje koje smo pokupile od starijih igračica, mi smo se trudile da tokom narednih godina prenosimo na mlađe generacije“.

Kad baci pogleda unazad na prethodnih 12 godine, na prvu loptu može da izdvoji tri utakmice koje joj odmah padnu na pamet i izmame osmeh na lice.

„Prvo bih navela finale Evropskog prvenstva u Beogradu 2011. godine kada smo se prvi put okitile zlatom. Posle toga polufinale Olimpijskih igara u Riju, kada samo protiv Amerike uspele da dobijemo izgubljenu utakmicu. I kao treću bih izdvojila finale Svetskog prvenstva 2018. godine. Igrale smo sa Italijom, bilo je psifički i fizički veoma teško i naporno, ali uspele smo da se izborimo“.

Iako pokriva poziciju srednjeg blokera, koja ne može lako da iskoči u prvi plan pored dominantnih korektora i primača, Rašićeva je definitivno jedan od igrača koji je u reprezentaciji ostavio ogroman pečat u prethodnoj deceniji. U najvećim uspesima naše ženske odbojke, njene zasluge su bile neprocenjive.

„Kad vidim poruke na svim društvenim mrežama ovih dana, srce mi bude puno. Drago mi je što sam uspela da ostavim neki trag, da budem primer deci koja će početi da treniraju odbojku. Neka se ugledaju ne samo na mene, nego i na Maju, Silviju, Tiću... Na sve nas. Odbojka je fenomenalan izbor, a kroz sam sport mnogo naučiš, upoznaš bezbroj ljudi i postaneš bolji čovek“.

Zlato u Beogradu 2011. godine

To je ono što su mnogi za nju uvek naglašavali – da je dobar čovek. To je nešto što odlične sportiste čini posebnim. Već dugo traje, jedna je od najboljih na svetu, a stoji čvrsto na zemlji i odiše skromnošću.

„Taj boravak na samom vrhu zavisi od mnogo faktora. Ja sam imala priliku da igram u vrhunskim timovima i kad je reprezentacija i kad je klub u pitanju. Svi ti igrači i treneri su pomogli da i ja trajem ovoliko dugo na ovakvom nivou. Osećam veliku zahvalnost prema svima njima zbog toga, jer su mnogo pomogli na mom odbojkaškom i životnom putu“.

Niko ne treba da brine, skroz je u redu uzeti srebro

Više od decenije ljubitelji odbojke su uživali gledajući ovakvog srednjeg blokera u postavi reprezentacije, a sada će početi neka nova priča. I za Milenu i za naš nacionalni tim.

„Moj plan je da se u nekom trenutku vratim klupskoj odbojci, videćemo kako će sve proticati u drugoj sferi mog života. Radujem se pauzi, posebno buđenju bez alarma. Potrebno mi je i za glavu, a i za telo. Ove jeseni će koferi da se pakuju samo za putovanja, neću razmišljati o sportskoj opremi i da li sam nešto zaboravila. Taj osećaj kad pretrneš u stomaku, sigurno neće nedostajati“.

Mnoge stvari na životnom putu ne mogu da se planiraju, ali jedan događaj je kod Rašićeve već zabeležen flomasterom na kalendaru.

„Već sam smislila da ću 2024. godine na Olimpijskim igrama u Parizu biti u prvim redovima na tribinama. Biću najveći navijač ovih devojaka, u to budite sigurni. Pratiću odbojku, videću se s njima, biću uvek tu negde“, podvukla je Milena, bez koje sigurno ništa više neće biti isto.